Nadmoć umetnosti da se oslobodi raznih diktata sredine u kojoj nastaje, u prvom redu onih materijalne i ideološke prirode, određivala je i odredila neke važne osobenosti savremenog stvaralaštva, posebno onog njenog dela nastalog tokom nekoliko poslednjih decenija XX i u prvim godinama XXI veka. Valja samo istaći da su diktati uslovljeni pretežno materijalnim interesima, dakle, zahtevima tržišta umetničkim delima, bezazleniji i podnošljiviji od ideoloških, sada isključivo partijski obojenih. Zbog toga, doista, ne predstavlja iznenađenje što se većina savremenih umetnika ponaša kako se to od njih traži, sledeći i pragmatično prihvatajući ponuđene i često iznuđene estetičke stavove utemeljene na prekoj potrebi da se bude u svakom pogledu, stilskom, tehničkom, tehnološkom i, naročito, ideološkom nov i drugačiji, pošto je svako drugo ponašanje nazadno, tradicionalno i konzervativno.
Ipak, uprkos svemu, ima umetnika koji nisu pristali da svoje radionice pretvore u laboratorije za istraživanje novih formula vizuelnih komunikacija, odskoro proširenih medija i njima sličnih virtuelnih tvornica, najčešće, za proizvodnju magle. Naravno, to nipošto ne znači da su oni ostali neosetljivi ili da su se odrekli preko potrebnih analitičkih stvaralačkih postupaka. To jedino znači da ima umetnika za koje se, prema prirodi njihovog stvaralaštva, može reći da neprestano rade jedno delo, slikaju jednu sliku, oblikuju jednu skulpturu, otiskuju jednu grafiku, pričaju jednu priču, pišu jednu pesmu, jedan roman i tako redom. To su, bez izuzetka, hrabre, odlučne i uporne stvaralačke ličnosti, nepokolebljive volje, čvrstih estetičkih i etičkih uverenja, uvek spremne da, ne pitajući za cenu i ne osvrćući se na žrtve koje treba podneti, bez povlađivanja i saginjanja, stignu do željenog cilja.
Upravo, redu takvih umetnika, smelih i spremnih na žrtvu, pripada i ambiciozni novosadski akademski slikar Borivoj Popržan. Na takav zaključak upućuje celina njegovog gotovo tri decenije dugog, plodnog i zapaženog umetničkog rada. Rada koji je rezultirao jednom homogenom stvaralačkom celinom unutar koje, od samog početka, od njegovih slikarskih prvenaca, nema izraženih protivurečnosti, nema naglih, skokovitih i korenitih promena. Naprotiv, sve što stvara proizvod je dosledno negovanog stvaralačkog procesa, jednog do tančina izgrađenog i razrađenog, u stvari, strpljivom praksom brušenog i izbrušenog slikarskog postupka.
Stiče se utisak da je on već prvim radovima nastalim početkom osamdesetih godina, neposredno pošto je 1982. diplomirao slikarstvo na novosadskoj Akademiji likovnih umetnosti, kao što su slike Otvoreni prostor (1982) i Pandorina kutija (1984), došao do zadovoljavajućih likovnih rešenja bliskih njegovoj stvaralačkoj prirodi, njegovim estetičkim nazorima i shvatanjima umetnosti. Tada otkrivene neobične i tajnovite prostore tišine, u kojima vladaju neki oniristički fizički zakoni, drugačiji od ovozemaljskih, što ih je Popržan materijalizovao u ikonografski i stilski osobenoj metafizičkoj atmosferi, ostaće potom kao trajno obeležje i čvrst oslonac njegove potonje slikarske prakse i njegovog slikarskog izražavanja. Naime, od vremena tih svojih prvenaca on neprestano slika jedan snoviđenski prostor u kojem se predmeti, zatim nešto ređe složene ljudske rukotvorine i sasvim retko figure ljudi, riba i životinja, opiru zemaljskim zakonima gravitacije i grade jedan likovno čist svet satkan od elemenata stvarnosti i mašte, realnog i apstraktnog. Plastična sredstva kojima se pri tome u radu služio bila su i ostala klasična, u najstrožem značenju te reči.
TAJNOVITI PROSTORI TIŠINE
Pošto promene do kojih je vremenom prirodno dolazilo u stvaralaštvu Borivoja Popržana nisu radikalne već se, naprotiv, javljaju u jednom očekivanom i logičnom sledu, nije ih lako uočiti niti hronološki jasno odrediti. U stvari, lakše bi se mogla učiti i pratiti, više na osnovu nekih ikonografskih i formalnih nego suštinski bitnih odlika njegovog slikarskog postupka, dva delimično paralelna razvojna toka. Jedan, što ga je temeljito analizirao i efektno zaključio Jovan Zivlak tekstom objavljenim još septembra 1990, prema kome je slikarstvo Popržana tokom prvog stvaralačkog desetleća, određeno „stalnim prisustvom prozora, rama, okvira, kao predominantnih motiva njegovog likovnog jezika”. Uz napomenu da je takav način promišljanja i građenja slike, najavljen već u njegovim prvim ostvarenjima, usavršavan zatim u radovima kakvi su Oltar (1986), Sazvežđe, Tvrđava, Promena i Prvi kvadrat jednine (sve iz 1989), Iščekivanje i Tužna slika (obe iz 1990) ali i kasnije u delima kao što su Leptir (1996), Rasplet i Povezanost (obe 1998), pa sve do najboljih u tom nizu, do slika kakve su Mali suncobran (2003) i Odlazak Petrovaradinske tvrđave (2005). Njih, osim srodnosti po motivu prozora i stoga osobenom definisanju prostora, objedinjuju u jednu homogenu stilsku celinu i mnogo važniji elementi sadržani u odnosu prema crtežu i njegovoj preko potrebnoj lakoći i gipkosti, zatim u građenju lirske atmosfere, krajnje ubedljivoj, katkad hiperrealističkoj materijalizaciji i efektnom rešavanju kompozicije, najčešće organizovane oko jedne centralne ili nekoliko dobro uravnoteženih masa podržanih veštom upotrebom svetlosnih i valerskih gradacija.
Drugi tok kojim su se odvijala Popržanova likovna istraživanja, može se prilično lako prepoznati i pratiti u ciklusu slika Jutro zemlje, tačnije u nizu od pedesetak pejzaža rađenih između 1993. i 1997. godine. Njih odlikuju njegova nastojanja da ulogu crteža u znatnoj meri podredi značaju što ih je dao slobodnom i snažnom gestu, živom ritmovanju bojenih ploha i katkad mrlja, zatim igri i rasporedu efekata svetlosti, sve sa ciljem da ostvari jednu neskriveno sentimentalnu atmosferu. Ono što je tada postigao, nizom pretežno ravničarskih predela viđenih u jutarnjim izmaglicama ili pod prvim zracima sunca, kasnije je doveo do krajnjih granica u ciklusu slika koji je naslovio Četrdeset bezimenih anđela, a koje je uradio tokom 2006. i 2007. godine. Uostalom, ta dela, kao i većina onih koje upravo slika, oslobođena su stega crteža i samim tim elemenata naracije. Ona se svojom likovnom poetikom mogu vezati za neku vrstu asocijativne apstrakcije, u čijoj se žiži interesovanja nalaze problemi rešavanja čiste slikarske materije, njene strukture i teksture, njenih bojenih harmonija i, nadasve, neiscrpnih mogućnosti izražavanja gestom, kao i kontrastima svetlog i tamnog.
Zapravo, na činjenici da u svemu što Borivoj Popržan sada slika nema definisanih formi, narativnih opisa ili jasnih iskaza, nego je sve dato u naznakama, podređeno snazi gesta i ubedljivosti materije, počiva ona neodoljivo privlačna upečatljivost atmosfere zbog koje njegovo likovno delo pulsira punim stvaralačkim životom, životom što mu obezbeđuje i važnost i trajanje.
Nikola Kusovac