Novosadski slikar Borivoj Poprzan (1954) odavno je na sceni savremenog vojvodanskog i srpskog slikarstva, sa svim onim iskustvima i iskušenjima, koja poput postmodernističkih ogledala odbacuju nesavladivost razlike između ispričljivog i neispričljivog, igrivog i neigrivog prizora provizorija stvarnosti, koji nas sputavaju, u uzbudljivom razumevanju sveta i umetnosti, podelom ideologije likovnog stvaranja na apstraktno i figurativno slikarstvo. Sa vise od neophodne hrabrosti u toj podeli Popržan se odlučio za onaj angažman i njemu savremenu poetiku, koja smatra da umetnost treba da ima misiju «opšteg» ogledala., koje odražava i zastupa našu sopstvenu sliku. Egzistencijalnu i psihološku. Vizuelnu i sociološku.
Svoju slikarsku važnost Popržan je ispekao na odluci da slika ono što svi mislimo da je lepo, a nemamo smelosti da pogađamo narav i karakter estetike onog što ne mislimo. Na njegovim slikama dijalog vode neme price, koje se u društvu sa senkama i meta-koloristickim «zamkama» i zabranima, igraju sa prikrivanjem realnog u nadrealnom, i onom vrstom fikcije koja zazire od uobičajenih oblika. Njihovih gestova, grimasa i glasova u polju između neba i zemlje. Na potesu naseljenom logičkim i nelogičkim simbolikama. Zagonetkama pejzaža koji se neprestano menjaju, kako u sebi, tako i oku posmatračevom. U pitanju je i govor zagonetnog metafizičkog sveta koji iz oniričkog komunicira sa našom podsvesti. Bez svedoka i mogućnosti otvaranja sporova. Zatvoreno kao i fenomen srnrti. Zato, sa slikarskog stanovišta, Popržanu nije važno potpuno razumevanje filozofske stvarnosti, koliko mu je stalo da tu istu stvarnost kolorizujuće predstavi kao foto-legitimni izvor sasvim drugog pogleda na svet i njegovu «drugu» metafizičku interpretaciju. On slika ono što bi moglo da se dogodi kao zamena za kraj istrošenog načina življenja. On ne slika tautology e tih zamena, već ono što predstavlja predstavlja gradu za simbol koji bi mogao da se koristi kao filozofska naznaka uvoda. Na platnu tih naznaka Poprzan je instalirao mrežu moćnih čulnih releja i senzora, koji istovremeno vide i čuju, ali i razvrstavaju neuazbučene metafizičke pejzaže na one koji su poslednji stigli. I na one koji svojim koloritnim refleksijama pozivaju na prepoznavanje pipanjem čula. Da li je to vrh nekog morskog talasa, ili cokna donjeg nebeskog stuba pitanje je koje provocira gledaoca Popržanovih paradoksalnih slika.
Zoran M. Mandić
(DNEVNIK, ponedeljak, 17, jun 2002. godine)