Bora Popržan je zastao pred prozorom kao što se zastane pred onim što je već nestalo, a još uvek je u nama. Zastao je, ovoga puta, radi razobličenja. Međutim, razobličavanje je samo ponovno začaravanje, a sreća stvaranja je zapravo u toj zabludi. I odjednom čovek ponovo „uvidi strašnu suprotnost između nečeg beskrajno velikog i neodređenog što je bilo u njemu i nečeg usko telesnog što je bio on sam“ (L.N. Tolstoj). Samo na trenutak je otvoren prozor te spoznaje. Najčešće se to dešava noću. Nakon toga, čovek pokušava da dokuči, da izmašta, da stvori. Da se odeli od ustaljenog, da otvori prozor vazduhu i svetlosti „ružoprste zore“.
Pevajući ljubavnu pesmu, iščekujući i prizivajući, Bora Popržan staje pred sopstveni oltar – što je poslednji trenutak stvarnog života. Tada kroz prozor prima ono što dolazi s neba. Prozor je ovde početak i izazov, bekstvo od ustaljenog i vraćanje tome, i nadanje, kao osnov ukupne umetnosti.
Danica Zelenović
Novi Sad, april 1993.