Stvaralačka avantura Borivoja Popržana traje već više od tri decenije. Zapravo, njegovim umetničkim počecima teško je naći preciznu odredišnu tačku jer se, od najranijih dana, atelje i ateljejska aktivnost prepliću sa svakodnevljem jednog talentovanog dečaka i mladića. Boravak i školovanje na Akademiji umetnosti u Novom Sadu trajalo je do 1982. godine, ali je njegov talenat konačno „ozvaničen“ nešto ranije, tokom 1980. godine, prijemom u članstvo esnafskog Udruženja primenjenih umetnika i dizajnera Vojvodine. Početnu afirmaciju Popržan stiče virtuelnim crtežima i svojim (nad)realističkim grafikama, koje su svakako najzanimljiviji deo njegove stvaralačke aktivnosti tih ranih osamdesetih godina. Istovremeno, to je i period u kojem je grafički dizajn postao (i ostao) konstantna činjenica umetnikove biografije i egzistencije.
Tokom druge polovine osamdesetih godina prošlog veka, Borivoj Popržan je već formiran umetnik. U njegovom ateljeu, na uzvišju petrovaradinskog bedema, nastaje impresivan ciklus slika sa dominirajućim motivom otvorenog prozora. Ostvaruje se strategija „slike u slici“. Jer, ovde se prepliću dva motiva: u prvom planu je večito varirani prizor zida sa otvorenim prozorom, kroz koji se sagledava drugi i drugačiji prizor. To je priča o preplitanju – tako imanentna postmodernističkom načinu mišljenja i promišljanju sveta. Prepliću se unutrašnji i spoljni prostor; prepletena su dva po karakteru sasvim različita načina viđenja; prepletena su i značenja – otvoreno-zatvoreno, tamno-svetlo, unutra-napolju, stvarno-nestvarno, moguće-nemoguće… Ipak, Popržan insistira na jednoj personalnoj blago nadrealističkoj poetici slike. Sva moguća značenja ovde se tek nagoveštavaju – a na posmatraču je da svojom recepcijom slike razreši njena moguća značenja i posledice… Da bi ostvario svoju nameru slikar sadržaj obrazlaže lapidarno. Motiv je jednostavan, sveden, čist. Takav način slikanja umetniku otvara mogućnost da se bavi autentično pikturalnim problemima: bojom – njenim fizičkim i psihološkim potencijalima i značenjima; linijom i crtežom kao unutarnjom armaturnom konstrukcijom slike; kompozicijom kao svojevrsnim faktorom unutarnje koherencije, drugim likovnim elementima… Sve su to sredstva da se ispriča nekakva tiha, često čak lirski poetična priča čiji je sadržaj profilozofiran jer, u krajnjem značenju, govori o duhovnoj egzistenciji čoveka našeg vremena. To metaforičko sagledavanje i interpretiranje stvarnosti, u Popržanovom delu je ubedljivo i sugestivno, pogotovo pred sam kraj veka – pojavljuju se oblaci koji se kroz prozor uvlače u prednji plan slike poput opasne slutnje; pojavljuju se brodovi i čamci koji lebde i „plove“ iznad vode; pojavljuju se vode bez mostova i užareno crveno nebo kakvo ćemo odista doživeti tokom katastrofičnog proleća 1999. godine…
Zasigurno su, upravo ti čudni, traumatični i sudbonosni oblaci, te uznemireni Dunav, odveli slikara do novih motiva. Veliki oblaci i talasi prekrivaju celokupnu površinu slike. Ti uzbudljivi davičovski „bibavi“ sklopovi nastajali posle 1999. i 2000. novi su dokaz umetnikove potrebe za lepotom i poetikom slike. Poput drugih aktuelnih umetnika i Borivoj Popržan izražava potrebu za slikom kao svojevrsnim arkadijskim utočištem, za slikom kao izvorom nekakvog pokretačkog zanosa i snage potrebnih da bi se prevladavalo tegobno osećanje egzistencijalne ugroženosti i krize koju živimo i proživljavamo tokom nesretnih devedesetih i nimalo srećnijih tranzicijskih godina prve decenije novog veka.
O PIKTURALNOJ GEOGRAFIJI NA SLIKAMA BORIVOJA POPRŽANA
No, takvo slikarstvo će se, isključivom pikturalnom logikom, približiti – prvo asocijativnoj a potom čistoj apstrakciji. Slikajući nebo i talase, baveći se tim stalno transformišućim motivima, Popržan je jedini čvrsti oslonac našao u boji koja se odjednom pretvorila u jedinu konkretnost slike. Popržanovo slikarstvo tako dobija drugu i drugačiju putanju. Slika više nije okarakterisana prepoznatljivim motivom i naslikanim sadržajem, jer u novim ostvarenjima boja, gest, vidljivi trag četke i bojena materija – postaju jedini sadržaj slike. Dakako, Popržan ni sada ne menja svoj primarni poetski odnos prema slici jer njegovi povodi za ovakvo slikarstvo nisu promenom postali analitički – on ne traga za demistifikacijom slikarskog čina. Zapravo, taj novi apstrakcijski postupak je samo novi pokušaj da se ostvari autentična pikturalna poetika. Popržan nastoji (i uspeva) da ničim neopterećenom pikturalnošću ostvari autentični likovni doživljaj… Dakako, posmatrač slike pri tome nije zakinut. Naprotiv: svaka asocijacija je moguća jer slika poseduje vlastitu bojenu strukturu pa će nam se pri posmatranju ovih slika nametnuti vizija diskretno utišanih boja povečerja ili kristalne jutarnje svetlosti; čas ćemo sagledati jasnu asocijaciju nekog fantazmagoričnog predela; videti neku čudesnu i nestvarnu globalnu ortografiju – poput one na geografskim kartama…
Sve te apstraktne slike Bore Popržana nastale na ovoj ekskluzivnoj razmeđi decenija, vekova i milenijuma, poseduju vlastitu pikturalnu nervaturu, bojeni krvotok, sopstvenu impulsivnost i vitalizam koje je u njih ulio njihov autor.
Tako se preplitanje i izjednačavanje unutrašnjeg i spoljašnjeg, iz pozicija iluzije ostvarene na ranijim slikama – ovde pretvara u autentično životno iskustvo kroz autohtoni odnos umetnika i njegove slike. A to je simbioza kojoj svaki istinski umetnik teži, tražeći svoju formulu za realizaciju tog ideala. Popržan je tu formulu ostvario i proverio. I uspešno je sprovodi ne libeći se da je „preobuče“ u cikluse konkretnih prizora kao što su u „Jutru zemlje“ (1993-1997), u „Vojvodini“ (1996-1997) ili na nekim drugim slikama, gde usred prizora, zablista bar jedan detalj koji svedoči o umetničkoj svesti o autentičnoj pikturalnosti, o autohtonoj slici; o slici Borivoja Popržana.
Sava Stepanov, 2009.