Uncategorized

Bora Popržan je zastao pred prozorom kao što se zastane pred onim što je već nestalo, a još uvek je u nama. Zastao je, ovoga puta, radi razobličenja. Međutim, razobličavanje je samo ponovno začaravanje, a sreća stvaranja je zapravo u toj zabludi. I odjednom čovek ponovo „uvidi strašnu suprotnost između nečeg beskrajno velikog i neodređenog što je bilo u njemu i nečeg usko telesnog što je bio on sam“ (L.N. Tolstoj). Samo na trenutak je otvoren prozor te spoznaje. Najčešće se to dešava noću. Nakon toga, čovek pokušava da dokuči, da izmašta, da stvori. Da se odeli od ustaljenog, da otvori prozor vazduhu i svetlosti „ružoprste zore“.

Pevajući ljubavnu pesmu, iščekujući i prizivajući, Bora Popržan staje pred sopstveni oltar – što je poslednji trenutak stvarnog života. Tada kroz prozor prima ono što dolazi s neba. Prozor je ovde početak i izazov, bekstvo od ustaljenog i vraćanje tome, i nadanje, kao osnov ukupne umetnosti.

Danica Zelenović

Novi Sad, april 1993.

Kada nas Admiral napusti, i dobije kartu u jednom smeru za putovanje ka rajskim naseobinama, onaj po činu najstariji, koji pretekne, barem po tome kako kažu stari, treba da preuzme kormilo. No, šta ćemo ako je sa Admiralom otišlo i kormilo? Kakav to čarobnjak treba da bude novi upravitelj broda i kakvu magiju on mora da stvori da bi ga ponovo pokrenuo, pogotovo ako u pitanju nije neki običan, svakidašnji brod, nego Metafizička Tvrđolađa koja već vekovima plovi Dunavom?

Admiral Mika je otišao 1986. godine po Hristu, a nedugo za njime i celo naše Kormilo. Ostao je samo on. Kormilar bez kormila. Iako kormila nema, posade ima – „I kuda i kako ćemo sada, moj Boro?“ Uprazni si on, dijalektički solilokvij*.

EU-REKA! 1993. je, neba nad Dunavom gore, ali on reče – „Pomozite mi i zajedno ćemo naslikati Krug!“ Nije baš ni plavi, a sigurno u sebi više nema ni zvezdu, ali uprkos tome – „Nećemo dati nikome da dira naš Krug!“, odlučno je uskliknuo! Posada se saglasila, jer ako je Arhimed spasao Sirakuzu ogledalima, možda će i ovaj naš (genije i(li) ludak?) uspeti dragi nam Novi Sad, ovom amajlijom na Metafizičkoj Tvrđolađi.

Ipak, zapitaše se, ali kako da ponovo pokrenemo Našu Tvrđolađu u grotlu novonastalog pink-algastog kičomulja koji je počeo da se lepi po njenoj osnovi i dodatno otežava Vaskrsenje?

Verovali ili ne, Bora je u sebi od početka imao rešenje. Kao što se Posejdon nikada nije razdvajao od darovanog mu Trozubca, Borivoju Poprжanu je na rođenju detektovana još jedna fantastična a(no)maJlija. Na ovaj svet je došao sa Metafizičkim Veslokistom, svojevrsnim čarobnim štapićem sa četkicom na vrhu, koji ima neukrotivu stvaralačku moć pročišćavanja izobilja pomenutog kičomulja. Naime, na Borinoj slici Apeiron iz te čuvene 2022. kada smo počeli da drugujemo, se konačno i p(r)ojavila ta a(no)maJlija koja izgleda kao neke bezgranične (apeironske) klackalicaste terazije koje se toliko protežu ka obe strane obale, da Drugi Admiral već dugo samo ovim jednostavnim veslom kormilari Metafizičkom Tvrđolađom, kao da je na nekoj bonacastoj pučini, a ne nad reč-nim koritom.

Bora tako upravlja, da posada može potpuno da se pouzda u njegov zadati kurs, ali i ne mora, može on i samostalno da plovi u neprolazni suton (svakog)
praskozorja kojeg tišti zrak
za večiti život lak,
dok Reka Istinu nam sazje,
za bespovratno RečoKazje!

Vuk Trnavac (1993.) Filozof, umetnik, bridžista, Borin prijatelj i veliki poštovalac.

Petrovdan, 12. jul 2024. godine u Novom Sadu.

Dijalektika je u zrelim Platonovim dijalozima smatrana razgovorom duše sa samom sobom – kakav je razgovor takva je i duša. Dok je solilokvij takođe razgovor sa samim sobom i naziv jednog dela Platonovog srednjevekovnog sledbenika Aurelija Avgustina.

Novosadski slikar Borivoj Poprzan (1954) odavno je na sceni savremenog vojvodanskog i srpskog slikarstva, sa svim onim iskustvima i iskušenjima, koja poput postmodernističkih ogledala odbacuju nesavladivost razlike između ispričljivog i neispričljivog, igrivog i neigrivog prizora provizorija stvarnosti, koji nas sputavaju, u uzbudljivom razumevanju sveta i umetnosti, podelom ideologije likovnog stvaranja na apstraktno i figurativno slikarstvo. Sa vise od neophodne hrabrosti u toj podeli Popržan se odlučio za onaj angažman i njemu savremenu poetiku, koja smatra da umetnost treba da ima misiju «opšteg» ogledala., koje odražava i zastupa našu sopstvenu sliku. Egzistencijalnu i psihološku. Vizuelnu i sociološku.

Svoju slikarsku važnost Popržan je ispekao na odluci da slika ono što svi mislimo da je lepo, a nemamo smelosti da pogađamo narav i karakter estetike onog što ne mislimo. Na njegovim slikama dijalog vode neme price, koje se u društvu sa senkama i meta-koloristickim «zamkama» i zabranima, igraju sa prikrivanjem realnog u nadrealnom, i onom vrstom fikcije koja zazire od uobičajenih oblika. Njihovih gestova, grimasa i glasova u polju između neba i zemlje. Na potesu naseljenom logičkim i nelogičkim simbolikama. Zagonetkama pejzaža koji se neprestano menjaju, kako u sebi, tako i oku posmatračevom. U pitanju je i govor zagonetnog metafizičkog sveta koji iz oniričkog komunicira sa našom podsvesti. Bez svedoka i mogućnosti otvaranja sporova. Zatvoreno kao i fenomen srnrti. Zato, sa slikarskog stanovišta, Popržanu nije važno potpuno razumevanje filozofske stvarnosti, koliko mu je stalo da tu istu stvarnost kolorizujuće predstavi kao foto-legitimni izvor sasvim drugog pogleda na svet i njegovu «drugu» metafizičku interpretaciju. On slika ono što bi moglo da se dogodi kao zamena za kraj istrošenog načina življenja. On ne slika tautology e tih zamena, već ono što predstavlja predstavlja gradu za simbol koji bi mogao da se koristi kao filozofska naznaka uvoda. Na platnu tih naznaka Poprzan je instalirao mrežu moćnih čulnih releja i senzora, koji istovremeno vide i čuju, ali i razvrstavaju neuazbučene metafizičke pejzaže na one koji su poslednji stigli. I na one koji svojim koloritnim refleksijama pozivaju na prepoznavanje pipanjem čula. Da li je to vrh nekog morskog talasa, ili cokna donjeg nebeskog stuba pitanje je koje provocira gledaoca Popržanovih paradoksalnih slika.

Zoran M. Mandić

(DNEVNIK, ponedeljak, 17, jun 2002. godine)

Slike Borivoja Popržana, sadržajem i likovnošću, saopštavaju legende o trenucima kad svet u kojem živimo uspeva da se, daleko od očiju smrtnika, oslobodi banalnog i svakidašnjeg. One tragaju za prvotnim, za tajanstvenim i za neponovljivim. Na njima nema mesta za grč i poruku efemernosti, jer su one slavlje prapočetaka, uzleti neobuzdane mašte i otkrivanje univerzalnosti. Njihovi prizori ili samo odlomci prizora, žele i uspevaju da ohrabre našu iluziju da se s punim pravom možemo osećati integralnim delom vasione, samim tim što nam je omogućeno (slikar Popržan nam to omogućuje) da naslutimo njene najbitnije zakonitosti.

Posle ovolikih iskustava koja su oticala tokom mnogih stoleća, umetnost na kraju našeg veka i našeg milenijuma ima potrebu da se, što je mogućno potpunije, približi (i) svojim ishodištima da se vrati obrednom, bajkovitom i onostranom. Borivoj Popržan to dobro zna i nervom umetnika snažno oseća, pa stoga sa svoga platna odstranjuje balast istorije, nauke i tehnologije, sve ove discipline, i istorija i nauka i tehnologija, kod njega su deo svojevrsne patine koja se nalazi u podtekstu slike, a sama suština je u munjevitom dodiru sa večnošću, u obasjavanju sna javom, u neočekivanom prasku svetlosti, u osluškivanju moćne pulsacije univerzuma.

Na prvi pogled paradoksalno, upravo slike velikog formata, koje su obeležile noviju fazu Popržanovog stvaralačkog rada, sugerišu doživljaj teskobe i strepnje, zbog spoznaje da je odavno nestalo celovitosti sveta, ali i zbog potrebe da, kroz parčiće razdrobljene celine, doživimo imaginarnu punoću. Delići figuralnosti, neuhvatljivo izgubljeni u prostranstvima mitoloških prapočetaka, svedoče o umetnikovoj mnogostrukoj povezanosti sa zapitanošću ovog našeg, današnjeg vremena, a izražajne suptilnosti, praćene neiscrpnim prelivima boja, svedoče o zaokruženom i istinski doživljenom konceptu modernog lirskog estetizma.
Popržanove slike velikog formata uvlače nas u vrloge akumulisane energije koja, poput nevidljivih stubova koji nas spajaju s nadvremenskim i arhaičnim, predstavljaju kohezionu silu postojanja.

Slike Borivoja Popržana simbolima nam prenose nauk onoga što je slikara najčešće inspirisalo i usmeravalo, nauk dunavskih slinih voda i širokog neba nad ravnicom, da je život i večan i prolazan, a da obe te odrednice života, i večnost i prolaznost, uokviruje mistična snaga nepoznatog, neočekivanog i uzbudljivog.

Čedomir Mirković

mart 2000.

Za zimskih meseci, kad zastudi i pritaji se sbraćena umetnička svita na Tvrđavi, kroz telo uboške tišine, dok vetar, večernji, šibaše moje lice, često navraćah u atelje prijatelja Bore Popržana – u imaginarnu osmatračnicu ovog verodostojnog istraživača postojanja s kraja veka. U bojama petrovaradinskih noći, uz vinom ovenčane glave, koje se uzdizahu, visoko, u predele dečakovih snova, tad osluškivah tihi glas, anđeoski, pesnika Devinskih elegija:

Jer mi, kad osećamo, čilimo; ah, dok
dišemo gubimo sebe; od žarenja do
žarenja slabiji miris je naš.

I videh, na kraju Modernih vremena koja su obznanila kraj individualizma, junaka Sna, imaginativnog vala Horhe Luisa Borhesa koji je zapljusnuo sve delove književne obale Evrope. Evo tog kratkog filigranskog zapisa jednog od najsnovitijih glasnika 20. stoleća:

Na jednom pustom mestu и Iranu ima jedna odveć visoka kula bez vrata i prozora. U jednoj prostoriji (čijije pod od zemlje i ima oblikkruga) nalazi se jedan divan i sto i klupa. U toj kružnoj ćeliji čovek koji liči па mene ispisuje slovima koja ne razumem veliki spev о čoveku koji и drugoj kružnoj ćeliji… tajproces пета kraja i niko neće moći dapročita ono što sužnji zapisuju.

Imenujem priču Velikog majstora, ovaj neprekoračivi prozni san s kraja veka, jer je u jednoj od tih okrilaćenih, visokih, kula, ne u Iranu već u Novom Sadu, u jednoj od osunčanih kružnih ćelija, jedan od tih sužanja počeo ispisivati svoju koprenastu priču.

Imenujem ovu priču, dakako, i da podsetim u kojoj je meri moj zadatak – da oslušnem tok semantičke reke koja teče Slikama bakropisa i razastrem diskretne razjasnice – ozbiljan i delikatan. Ne stoga što me za Boru, u ovih dva desetleća, vezuje ničim pomućeno prijateljstvo (ni tradicionalnim fudbalskim nadmetanjem novosadskih pisaca i slikara), već zato što je reč о čoveku koji je, u najlepšem smislu reči, postao institucija – znak raspoznavanja Tvrđave i našeg grada.
S’ radošću, ne bez neuklonjivih malanholičnih senki, stihovima pozivam pozne sedamdesete i prisećam se društva sanjarski raslabljenih duša:

Tad vedar i mlad bijah.
Kad zaljulja nas val.
I sklanjah se. Kod ništitelja.
Uz skute. Starih i novih.
I moljah, grešan. Još grešnije od sebe.
Sve dalje od izvor – vode. Očevog luga.
Visa sunčanog, strašnog.
Tad rasuše se časi. I iznova se rodih.
Sad samo plahi život. Ко priviđenje cijelo.
U zlosti glasnih duše. Upravlja mojom pjesmom.
Što teče kao potok.

IMAGINATIVNA PUNOĆA OČARAVAJUĆEG EVROPSKOG KRUGA

Takođe, sećam se Bore Popržana. Rađao se iz končića duge, sred fluoroscentne kaljuge, lak i čist, iz blistaja detinje zemlje, vrhova petrovaradinskih, zlatnih, veći od vremena i večnosti, kao malo ко iz naše generacije. Iz Ništa što rastaše ponad njegove glave i dizaše se do zvezda.

U Borinom slučaju ne može se praviti stroga distinkcija između umetnosti i života. Svagda spreman da izađe iz svog života, kao što se izlazi iz stana na ulicu, i da se, iznova, vrati u svoj život, Bora je, svojim slikarskim poslanjem, potvrdio stav da su čovek i svet povezani kao puž i njegova kućica. Prostirući se u svetu gde je jedina izvesnost mudrost neizvesnosti, u vremenu nadahnutih automata, koje je najdelatnije opisao Franc Kafka, najmarkantnija književna paradigma zapadnog sveta modernih vremena, slikarska energija Bore Popržana ulila se u reku evropskih slikarskih iskušenika koji su pokušali zaustaviti, odnosno ovekovečiti, veliki krik nade, koji su ispuštali doista izabrani duhovi. Njegov uljani svitak, virtuelne Slike bakropisa, hitnut u predele čarobnog evropskog kruga, na izvestan način, može se nazvati bezzavičajnim, budući su slike njegov istinski zavičaj. A Borina ideja (i praksa) da se umetnički živi (stanuje), nije, naravno, saobrazna osnovnoj ideji avangarde koja je sledila cilj da prevaziđe iluziju i funkciju, da umetnost funkcionalizuje, pretvarajući je u život, odnosno, da ukine umetnost kao samoumetničko. Ne može se reći da on nije iskazivao izvesnu meru radoznalosti za uzdarja sveprostirućih vokabulara avangarde, moderne, postmoderne i nove moderne. Ali se može, s priličnom merom pouzdanja, reći da je bio imun na iskušenja veselih didaktičkih slika umetničkih škola i pravaca u minulih dva desetleća. Uz gipkost crtača, snagu, finoću i harmoniju tonova, uz nesumnjivi koloristički dar, Bora je imao svest о tome da je u sklonosti umetnika da se pokažu kao novatori mnogo obmane i samoobmane i svest о svrhovitosti stava Anatola Fransa da je neophodno da budemo toliko pametni da priznamo da su naša dela daleko od toga da su naša. On, dakle, nikada nije bio sklon neumerenim inovativnim rezovima koji stvaraju privid reputacije i podižu adrenalin lakovernom svetu.
Bora Popržan je praktičar klasičnog štafelajnog slikarstva, klasične slikarske sintakse, intimne poetskorealističke interpretacije sveta, okrenut svetu prirode, njegovom tihotajnom i tihorođenom životu, zatečen fragmentizovanošću postmoderne, gubljenjem oslonca, središta, uključen u tokove večnog vremena figuracije. Njegova interpretacija sveta prirode ima ukus sna, magije sna, sna kojeg ne sanja niko osim njega. Bora slika prirodu, njen neponovljivi, svepodrazumevajući preporađajući instikt, ali je, virtualnim osećanjem linija, prostora i kolorita – i proizvodi!

Slike bakropisa, ovaj izbor iz opusa pejsaža nastalih u nekoliko minulih godina, overava slikarsku sintaksu koja iznedruje iz snažnog poteza konstrukcija bakropisa. Reč je о materijalu ujednačenom i prepoznatljivom, о tonski izbalansiranoj paleti, s neuklonjivom jarko-svetlosnom gamom. Ova Borina poetskorealistička opsednutost svetom prirode, njegovim unutarnjim životom, u znaku je potrage za čudesnim koje je tu, u prirodi, pritajeno, sakriveno, prepoznatljivo njegovim unutarnjim okom. Nikada se, doista nikada, u umetnosti nije tragalo za čudesnim, kao u ovo vreme koje u čuda ne veruje. Kao što reče, na početku, Veliki Majstor, taj proces nema kraja i niko neće moći da pročita ono što sužnji zapisuju.

Selimir Radulović

Novi Sad, 13. januar 1998. godine

Da je i slikarstvo tačka gledišta, shvatio sam u ateljeu Borivoja Popržana i bez te tačke na Petrovaradinskoj tvrđavi više ne mogu zamisliti ni ovog stamenog slikara niti njegovo samosvojno slikarstvo.

Samo sa tog kamenog postolja na visokoj osmatračnici – Dolina kestenova, Stari kanal detinjstva, Harmonikaš na oblaku, Stena šarenih ptica, Jagnje u stenama, Tek malo iznad, Daleko uzvodno, Durmitor, Fruška gora, Prvi kvadrat jednine – ukazuju se onako kako ih je naslikao Borivoj Popržan. Ili, drukčije rečeno, da ih on nije tako video, oni se nikada ne bi ukazali nama onako kako su se ukazali njemu. Da bismo videli Durmitor i Jagnje u stenama, moramo se i mi ispeti na tvrđavu iznad Dunava i ući u slikarev atelje.

Popržan ne gleda, nego misli i nišani. I kada odlazi na lice mesta i postavlja tamo svoj štafelaj, on kao da ne slika prizor koji je pred njim nego onaj koji je doneo u očima. I, tako, daleko od ateljea, on slika ono što se ukazalo u njemu. U stvarnosti, on traži pokriće za svoje vizije, kako bi ih osigurao i učinio složenijim i verodostojnijim.

Kao u priči o putniku koji je stigao u Indiju sve idući ka maloj svetlosti koja mu se ukazivala na dohvat ruke, tako je i Borivoj Popržan dospeo veoma daleko slikajući prizore kojima je išao u pohode ili su oni dolazili k njemu. Ukrštao je svoj život i svoje delo sve dok iz tog ukrštaja nije prosinula svetllost na njegovim slikama, i u tome je možda najveći podvig Borivoja Popržana.

Šta je sve video sa kule motrilje na tvrđavi iznad Dunava i šta je sve nabrao i nahvatao zabacujući svoju vršu u nebesa sabrano je u ovoj upečatljivoj monografiji Borivoja Popržana.

Matija BEĆKOVIĆ