Da je i slikarstvo tačka gledišta, shvatio sam u ateljeu Borivoja Popržana i bez te tačke na Petrovaradinskoj tvrđavi više ne mogu zamisliti ni ovog stamenog slikara niti njegovo samosvojno slikarstvo.
Samo sa tog kamenog postolja na visokoj osmatračnici – Dolina kestenova, Stari kanal detinjstva, Harmonikaš na oblaku, Stena šarenih ptica, Jagnje u stenama, Tek malo iznad, Daleko uzvodno, Durmitor, Fruška gora, Prvi kvadrat jednine – ukazuju se onako kako ih je naslikao Borivoj Popržan. Ili, drukčije rečeno, da ih on nije tako video, oni se nikada ne bi ukazali nama onako kako su se ukazali njemu. Da bismo videli Durmitor i Jagnje u stenama, moramo se i mi ispeti na tvrđavu iznad Dunava i ući u slikarev atelje.
Popržan ne gleda, nego misli i nišani. I kada odlazi na lice mesta i postavlja tamo svoj štafelaj, on kao da ne slika prizor koji je pred njim nego onaj koji je doneo u očima. I, tako, daleko od ateljea, on slika ono što se ukazalo u njemu. U stvarnosti, on traži pokriće za svoje vizije, kako bi ih osigurao i učinio složenijim i verodostojnijim.
Kao u priči o putniku koji je stigao u Indiju sve idući ka maloj svetlosti koja mu se ukazivala na dohvat ruke, tako je i Borivoj Popržan dospeo veoma daleko slikajući prizore kojima je išao u pohode ili su oni dolazili k njemu. Ukrštao je svoj život i svoje delo sve dok iz tog ukrštaja nije prosinula svetllost na njegovim slikama, i u tome je možda najveći podvig Borivoja Popržana.
Šta je sve video sa kule motrilje na tvrđavi iznad Dunava i šta je sve nabrao i nahvatao zabacujući svoju vršu u nebesa sabrano je u ovoj upečatljivoj monografiji Borivoja Popržana.
Matija BEĆKOVIĆ